Од младости своје

Црква је невјеста Христова. Свети Павле таршанин у својим посланицама за откривање Тајне Христа и Цркве, често користи слику брака мужа и жене, у којој је женик слика Христова, а невјеста слика Цркве (Еф. 5,23). Будући да је невјеста Христова својство Цркве је вјечна младост, коју су њени чланови задобили у бањи Светог Крштења обукавши се у новог човјека.

Међутим, крштењска младост није иста као и животна. Ова прва је била својствена многим светима и у старости, попут светог Поликарпа Смирнског или Игњатија Богоносца. Бодрост и љепота старачка, који су их красили за вријеме страдања, задивили су и њихове мучитеље.

Погледајући Духом Светим Тајну Крштења, која ће се испунити на Јордану, свети пророк Давид каже: „Обновиће се као у орла младост твоја“. Света Литургија је догађај Цркве у којем вјерни причешћујући се обнављају своју крштењску младост, у којој сваки вјерни постаје сличан мудрим дјевама, које обучене у свадбено рухо са свијећом у руци, излазе у сретање своме женику да их уведе у ложницу (Царство Небеско). Зато смо на Светом Крштењу обучени у ново одијело добили свијећу у руке.

Међутим, да се и природна младост може посветити Господу и стоструко умножити, примјери су нам многи свети (Лк. 18.29). Тако, тропар Светог Василија Острошког гласи: „Од младости своје цијелога себе Господу си предао, пребивајући у молитвама, подвизима и постовима оче богоносни. Образ си био врлине својему народу, тога ради, видећи Бог твоју добру намјеру, постави те за пастира своје Цркве и ревносног Архијереја. И по представљењу твоме, показа Свето тијело твоје нетрулежно“.

У животу Цркве много је младих људи, жељних пуноће живота, попут чувеног младића из Јеванђеља, који прилази Христу и пита га: „Учитељу благи, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни?“ (Мк. 10, 17). И пред савременим покољењима, поставља се исто питање, на који начин да се младић или дјевојка остваре у Цркви. Жеља сваког младог човјека је да се у заједници оствари као личност. Да буде познат и препознат. Отуда долазе и сва надметања, истицања и доказивања међу „тинејџерима“, да би их неко потврдио и познао. Уколико немају потребне дарове да то учине, често могу прибјећи и насиљу, као тежњи да на силу продру до другог, истовремено не гледајући на његову слободу. Личност се, међутим, не може остварити без заједнице у којој су њени чланови отворени једни према другима и слободу свог ближњег стављају испред сопствене.

Црква је школа у којој се њени чланови уче животу заједнице, а принцип остваривање „себе“ почива на служењу заједници, помоћу којег одсијецамо самољубље. Образац нам је Христос! „А он им рече: цареви народа господаре над њима и властодршци њихови називају се добротвори. Али ви немојте тако; него ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старјешина као слуга. Јер ко је већи, који сједи за трпезом или служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга“ (Лк. 22, 25-27).

Литургијски живот у којем заједница приноси своје дарове „ради свих и за све, једним устима и једним срцем“, показује начин нашег будућег постојања у Царству Божијем.

Укључивање омладине у богослужбени живот Цркве даје могућност активирања њихових дарова, ради изграђивања Цркве. Не можемо очекивати да ће млади људи, уколико ћутке престоје литургију и изиђу из ње, пронаћи себе у Цркви. У том случају, Литургија за њих постаје неразумљиви сценски приказ, који се понавља из недеље у недељу, а они сами пасивни посматрачи. Од читања апостола, појања, послуживања, чишћења храма, учествовања у входу, причешћивања, читања псалама на вечерњој служби, придржавања посуде за нафору, богословских разговора, окупљања народа послије Литургије и многог другог, широке су могућности укључивања младих у Цркву. Понекад, није довољно очекивати да неко сам затражи да учествује у служби и много би помогло подстицање од стране свештеника или неког другог од вјерних. Примјетна је и појава, да доста младих људи који долазе на Литургију послије се окупљају уз кафе у кафићима. То је веома похвално, јер људи желе да продуже заједницу коју су остварили у Евхаристији. Иако је похвално, има своје недостатке. Не изграђује се Црква. Природан наставак Литургије био би окупљање народа око трпезе, кафе, ракије, чаја, кекса и сл. Примјере опет срећемо у Јеванђељу. Догађај умножења хљебова и рибе није толико важан у његовој надприродности, колико у жељи Христовој да окупи заједницу око ријечи и трпезе. „Подајте им ви нека једу“ (Мк. 6, 37). Слично је и са догађајем у Кани Галилејској, када је Господ претворио воду у вино. Зар и сама Литургије није трпеза гдје се једе и пије? Опијајућа (Псалам 22) својства вина, зар не говоре о трезвеној опијености наслађивања гледањем Христа у Царству.

Све полази од Литургије, цијели живот! Он је квасац који треба да закваси сав наш живот (Мт. 13, 33). Из тог квасца укискле би и многе друге активности, попут хуманитарних, социјалних, просветних, културних и других Нахрањени Ријечју Христовом на литургији, млади људи имају могућност да своју младост саобразе „Христовој младости“ и да попут Павла кличу „Не живим више ја, него Христос живи у мени“..

Ка том циљу стреме и млади хришћани при Црквама организовани у Светосавским омладинским заједницама епархије Зворничко-тузланске. Њихов успјех не треба мјерити количином, већ хтењем да мало квасца „ускисели сво тијесто“. Нешто од таквих идеја покушавају да остваре светосавци из Дервенте, о чијим старањима можете прочитати на интернет адреси www.sozderventa.org.

Галерија слика СОЗ Дервента